KAKO BI CVETNA TERAPIJA PROMENILA MARKOVO ODRASTANJE

Marko i njegovi roditelji

Tinejdžer, Marko, ima 16 godina. U nižim razredima osnovne škole sa njim u razred je išao dečak koji je imao ozbiljnih problema u ponašanju, a Marko je bio njegova redovna meta. U početku se Marko nije žalio roditeljima. Nije pričao kako ga ovaj ćuška, pljuje, vređa, gađa loptom. Nije pričao kako učiteljica nije umela da reaguje. Kada su roditelji ipak saznali za sve to, otišli su u školu, razgovarali sa njom, pa sa psihologom, pedagogom, direktorom… Uglavnom preporučeno im je bilo da prebace sina u drugu školu jer škola ne zna kako da izađe na kraj sa zlostavljačem.

Dečak je pio lekove, bio bolestan, i roditelji ozbiljno bolesni te je uprava pomislila da bi najbolje bilo da se Marko skloni. No, njegovi roditelji nisu tako mislili i on je ostao tu gde jeste. Smatrali su da će se stvari vremenom promeniti, da im je nezgodno da vode Marka do druge škole, i da, eto sve to njemu toliko i ne smeta.  Problematično dete je posle nekog vremena otišlo iz škole i pomislili biste da je naš junak najzad bio svoj na svome. 

Prividno poboljšanje

On jeste postao malo opušteniji, ali kad je prešao u peti razred, počeli su novi problemi. Počeo je da ređa loše ocene, prema proceni svojih roditelja. Trojke, četvorke, retko petice. Ali, on se nije mnogo nervirao. Njemu je samo bilo važno da dođe kući, i uključi televizor. Gledao je obično crtane filmove ili bajkovite filmove. Učenje mu baš i nije išlo, imao je problema sa koncentracijom, razumevanjem i brzo bi odustajao. Roditelji su ga stalno kritikovali. Ne učiš, kako možeš, jesi li pročitao, kako još nisi uradio, zašto…  Idi u sobu, nemoj da se motaš tu… Ne mogu više da te gledam… Nisu pronašli „žicu“ kako da rade s njim. Stalno su očekivali da će se desiti čudo i da će jednog dana on samo početi sam od sebe da radi. 

On nije odlazio u sobu. Nastavljao je da gleda – ali bukvalno da gleda to nešto na televiziji jer sporo i čita i ne razume engleski. Nije bio ljubitelj ni sportskih aktivnosti. Voleo je da jede. Sve što je testasto bila je njegova uteha.

Nekoliko puta su ga vodili kod dečjeg psihologa koji bi svaki put utvrdio da je sa njim sve u radu i da je natprosečno inteligentan.

U nekoliko navrata sam uspela da pričam s majkom malo otvorenije – da joj natuknem da ga pita u čemu je problem, zašto kad i nauči nešto ima problem da to interpetira.

A kako se Marko zaista osećao

On joj je ispričao da u trenutku kad čuje da ga prozivaju oseti mučninu i oseća da mu se noge odseku i da, dok on ustane i sabere se i pokuša da nešto kaže, nastavnici već prozovu nekog drugog misleći da on ništa ne zna. On je to povezao sa tim da učio – ne učio na kraju dobije neku levu ocenu. Majka je saznala i da često „odluta“ na času i da kad shvati da mu je ostalo još samo malo vremena da završi zadatak, da preda kontrolni, da nije čuo pitanje – on se opet odseče i ušeprtlji i ne stigne da završi ono što se od njega očekivalo. Sve se to dešavalo još kod učiteljice, ali u to vreme su svi bili fokusirani na to da se reše zlostavljanja pa je činjenica da je prilično zapušten i tako prepušten u starije razrede tek kasnije došla na dnevni red. 

Srećni srednjoškolac i nesrećni roditelji

On je u jednom trenutku digao ruke od svega i bio zadovoljan time da se provuče iz razreda u razred, a na tužbalice svojih roditelja je oguglao. Sada je srećni srednjoškolac. Učenje mu ne ide ni ja jotu bolje, ali je našao nove drugare, našao je svoje mesto u društvu i ne oseća se više kao gubitnik. Roditelji su izgubili bitku, polako gube i rat, ali još uvek kukaju i ne shvataju da pred sobom sada imaju mladog čoveka koji uspeva prvi put da nađe svoje mesto u društvu i da, ako već nije dobar u učenju, treba da ga puste da se bavi nekim zanimanjem koje podrazumeva kreativnost – kao što je majstorisanje, pa čak i kuvanje, jer sve su to stvari koje njemu jako dobro idu.

Terapija

Nekoliko puta sam joj napomenula da bi mogla da proba terapiju cvetnim esencijama, ali koliko god bi ona i pristala njen muž je bio protiv jer je jednostavno smatrao da mu je sin lenština i da tu nema nikakvog leka. Ona se pravdala time da Marko sigurno neće hteti sam od sebe da uzima kapi. Na pitanje koliko dugo bi trebalo da ih uzima – objasnila sam im da sve zavisi na čemu žele da rade i kojom brzinom će se čistiti blokade. Sve joj se to činilo predugim, i obavezujućim.

Nisam mogla da joj kažem da se iz njenih odgovora vidi da ni oni kao roditelji nisu dosledni, da nisu spremni da ulože trud zarad zajedničkog dobra. Savetovanje i rad sa praktičarem nije samo uzimanje kapi. Kroz razgovor sam klijent dolazi do nekih odgovora i osvetljava problem i iz drugih uglova. Praktičar je tu da pomogne, posavetuje i prati na putu isceljenja. 

Predlagala sam im da odu i na psihoterapiju (njih dvoje), ako već sa Markom nema pomaka,  ali oni nisu smatrali da im je to potrebno i nisu razumeli da su oni ti koji su propustili priliku da Marku pomognu još u ranoj osnovnoj školi – već su ga ukalupili u svoja lična uverenja. Da je lenj, loš, nesposoban, bezobrazan. Da je jedno veliko razočaranje.

A mogli su…

A Marko je jedno divno dete koje se hrabro nosi sa nedaćama i izazovima koje je život pred njega postavio.

Umesto da ga premeste u drugu školu i pomognu da stekne samopouzdanje, izgradi nov i zdrav odnos u novoj sredini, oni su ga ostavili u nezdravoj sredini i jedino što je on naučio jeste kako da se prikrije, bude što neprimetniji i da preživi dan, dođe kući, uključi tv i skloni se u jedan bajkovit svet. Glad za ljubavlju i podrškom nadoknađivao je hranom. U tom periodu je bilo korisno da uzima esencije za jačanje samopouzdanja, za uklanjanje trauma, za zaštitu od negativnih uticaja.

Dok je on učio da preživi u neadekvatnom okruženju, nije naučio da uči. Sada kada više nije bio kod učiteljice, ostao je na čistini i krenuli su strahovi, anksioznost, blokade – koje su se i na ovom nivou mogle tretirati veoma uspešno terapijom cvetnim esencijama i savetovanjem.

On je pobegao u svet mašte u kom je, ko zna, možda bio i uspešan, sanjario o nekom svetu u kom je sve kako treba i svaki povratak u realnost i sadašnjost je za njega bio poput kazne. Postao je „slep i gluv“ za svaku vrstu kritike. Srećna okolnost u svemu tome jeste da se nije on postao nasilnik. Prosto nije takva priroda. On je veselo i dobro dete. Napravio je zid i prema sve otvorenijem pokazivanju netrpeljivosti od strane roditelja. Oni su takođe dobri ljudi, ali su izgubili kontakt sa njim i sa realnošću. Svaki pokušaj da im se objasni koliko su srećni što je dobar, čestit, zdrav i prav, što nema problema u ponašanju za njih više ništa ne znače. Oni samo vide svoja izneverena očekivanja.

A šta sad

Sa njim bi se i sada moglo raditi. Sada bi taj proces trajao malo duže, trebalo bi dosta slojeva oljuštiti dok bi se došlo do onog malog natprosečno inteligentnog Marka, izvući ga iz ljušture i pružiti mu mogućnost da ispolji svoje potisnute potencijale.

Sve ove godine bilo bi korisno raditi i sa roditeljima. Da su oni pristali da ga prihvate takvog kakav jeste, da su razumeli zašto je bilo bitno izmestiti ga u novu sredinu, da nisu svaki put ponavljali iste greške, da nisu svaku njegovu kreativnost potiskivali kritikama, da su ga pustili da ispolji svoju kreativnost umesto što su ga gurali da uči ono što nije razumeo, i što nije imao snage da interpetira, život bi im svima bio drugačiji. Da mu nisu nametali svoja uverenja, da su ga pustili da se formira u zdravu i jedinstvenu ličnost svi bi bili srećniji. 

Zašto terapija cvetnim esencijama kao moguć izbor

Terapija cvetnim esencijama je veoma korisna kako za pojedince, tako i za čitave porodice. 

Terapija pomaže pojedincu da sagleda gde su nastale blokade i kako ih otkloniti. 

Terapija pomaže osobi da bolje upozna i razume sebe.

Terapija nije štetna, nema kontraefekata.

Terapiju je jednostavno uzimati – minimalno četiri puta na dan četiri kapi pod jezik.

 

Marko i njegova porodica su samo jedan od primera kako nesvesno grešimo i ne preduzimamo ništa. Kako dozvoljavamo sebi da budemo nesrećni, i u taj krug uvlačimo i ostale članove porodice. O fizičkim aspektima nisam pisala mada su fizičke manifestacije vremenom postale izražene. Kada dugo potiskujemo, negiramo, trpimo, gutamo, tugujemo i ne reagujemo, naše telo postaje ogledalo našeg mentalnog stanja i naših emocija. 

Ako i vi poznajete nekog poput Marka i njegovih roditelja, pričajte sa njima i pokušajte da im ukažete da uz malo truda stvari mogu da se promene.

Ako mislite da bi terapija cvetnim esencijama bila korisna za vas ili vašeg Marka pišite. Ako imate neko pitanje ili nedoumicu, pišite, pitajte. Radite na sebi, na svom detetu, porodici. Nije važno koji ćete pristup izabrati, bitno je da znate da ne mora ovako. Uvek ima neki drugi put samo se treba usuditi i krenuti njime.

 

 

 

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: