MOŽE LI SANJARENJE DA BUDE KORISNO

U potrazi za pričom

Gledam oblake kroz prozor. Zatvorim oči, oni i dalje plove u mojim mislima. I više nisam u ovoj sobi, pred praznim ekranom – u mislima sam hiljadama kilometara daleko od stvarnosti, od zime, od trenutnog nedostatka inspiracije. 
Ovaj put pričamo o sanjarenju, snovima, svetu u koji možemo da se sklonimo i kad je stotinu ljudi oko nas – da na trenutak zastanemo, presaberemo se, odmorimo, opustimo, smislimo nešto i vratimo se opušteno u stvarnost.
Pričamo o lepoti koju možemo stvoriti samo ako dopustimo sebi da se ponekad odvojimo od ovog ovde i sada. O trenucima u kojima smo samo svoji, u kojima nas niko ne osuđuje, ne smeje se našim smelim idejama. Trenuci,a u kojima kreiramo svoju budućnost, stvaramo sliku idealnog partnera, posla iz snova, divnog putovanja, sjajanog recepta za večerašnju gozbu… 
Pričamo o lepoti sanjarenja, čarobnim trenucima između jave i sna, o svetu u kojem kreiramo i u stvarnost donosimo najbolje delove sebe. 

I tako…

Pogledaš rumene obraze deteta dok spava. Smeši se. Maše ručicama zasmeje se, guguče i proživljava neku svoju radost. Ono sanja i kad se probudi, samo iz jednog sna zakorači u drugi. Kad se probude, mališani utrče u svoje viđenje stvarnosti i nastave da snevaju.

Sylvie Violet {my sweet new baby}

Sylvie Violet {my sweet new baby}

Ne znaju deca granice između jave i snevanja.

U nekoj školi, u klupi do prozora sedi jedan dečak i zamišljeno gleda kroz prozor. Odsutan iz stvarnosti on raste kroz snove. Vidi neke neistražene predele, bori se s divljim zverima, trči poput vetra. Jedna učiteljica razume i nežno ga vraća u stvarnost.

Dvoje mladih u prepunom gradskom prevozu, drže se za ruke, na zadnjoj platformi i nesvesni ljudi oko sebe, smeškaju se jedno drugom.  Oni sanjare o svom budućem životu. Možda sanjaju o svom kutku? Možda planiraju venčanje? Ili čekaju prinovu?

Jedna baka sedi u svojoj fotelji, plete i s vremena na vreme se osmehne. Nekad joj se i oko zasuzi, ali ona ne haje. Ona je u mislima sa svojom decom, zamišlja kako li provode dan, kako su unuci. Vraća se u neke dane kada su joj svi bili na oku i sve češće se u tim trenucima zadržava. Tamo su svi skupa i tamo je potpuna i srećna.

Jedan čovek leži u bolnici. Uslovi i nisu za radost, ali on gleda u jednu tačku, negde iznad glava bolesnika, on vidi sebe izlečenog i zdravog. Zamišlja kako radi nešto oko svoje kuće, kako sa ženom ide na put, kako mu ona kuva omiljeno jelo. Vidi svoju porodicu celu i na okupu. On u svojim mislima vidi sebe celovitog.

U koju grupu vi spadate?

Da li ste, čitajući navedene primere prepoznali sebe u nekom od opisa, ili ste pomislili – ma, o čemu ona to priča – ko još ima vremena i snage da sanja?

Ja sam u ovoj grupi realnih sanjara, ali poštujem i  one koji s obe noge, potpuno racionalno posmatraju svet. Naša stvarnost ne bi bila ovakva da nema ljudi iz obe grupe. Svet, kakav mi poznajemo, davno bi nestao da ga sačinjavaju samo sanjari ili samo realisti.

Da li ste ikada razmišljali o tome?

Slušajući snimke motivacionih govornika sa TED konferencija došla sam do jedne utešne istine.  Savremeno društvo nepravedno osuđuje sanjare. Nema razumevanja za ljude koje ne drži mesto, koji menjaju zanimanja – i taman kad pomislite da su u nečemu došli do vrhunca, oni idu dalje. Napuštaju sigurnost i opet prate neki svoj san.

Drugi, reklo bi se, od malena tačno znaju šta će da rade i idu sigurno ka svom cilju. Oni su srećni samo kad mogu da se bave onim za šta smatraju da su predodređeni ili rođeni. I čitavog života, iz dana u dan, usavršavaju tu svoju delatnost i rade dok god im snaga to dozvoljava.

Kroz istoriju, sećate se, sanjari su maštali, videli ono što običan svet ni zamisliti ne bi mogao, crtali, opisivali, videli nešto što će promeniti svet i okreniti ga naglavačke. Svi su oni radili mnogo stvari, osmišljavali, motivisali i pokretali i kretali dalje. To su istraživači, projektanti, inovatori, vizionari.

A onda na scenu stupaju oni marljivi i vredni ljudi koji snove pretvaraju u stvarnost. Ljudi koji sade, grade, prodaju, tešu, vare, leče, operišu. Njihov rad je merljiv i zato ih društvo više vrednuje. Zbog merljivosti i naplativosti i „sigurne“ budućnosti, roditelji uče decu da je vreme da prestanu da se zanose, maštaju, sanjaju. Zbog merljivosti učitelji teraju decu da budu fokusirana na času, da imaju uvek odgovor i da barataju činjenicama, da iz svakog predmeta budu jednako dobri. Zbog merljivosti ljudi često upadnu u stanja tuge, depresije, melanholije jer počne prebrojavanje ko je koliko puta bio, zvao, pitao… umesto da prihvate stvari na koje ne mogu da utiču. Zbog merljivosti neki ljudi ne pokušavaju da uključe svoja želje, nadanja, optimizam u lečenje već se samo prepuste lekarima i posle iste optužuju da im nisu pomogli. A niko im nije rekao da je pola leka u njihovim glavama. Da će sarađujući s lekarom sigurnije stići do cilja.

Možda će i vama sada biti lakše da prihvatite ljude iz svoje okoline i da ih ne osuđujete ako nisu poput vas. Možda će i vas neko bolje razumeti. Naravno, ne treba da brkamo bežanje od stvarnosti, lenjost ili inertnost sa snovima i sanjarenjem.

Možda će neko bolje razumeti svoje dete koje po čitav dan nešto crtka, mašta, ili ono drugo koje povazdan nešto radi i gradi i, čini se, ni o čemu ne mašta. Kako nas u detinjstvu usmere tako ćemo se i kasnije u životu opredeljivati za ono čime ćemo se baviti. Ako neko podrži naše snove i pusti nas da se razvijemo u ono što nam je dato – za nas će važiti ona izreka – mi na poslu i ne radimo – jer ćemo raditi ono što volimo. Ako nas neko pusti da istražujemo svoje domete i mogućnosti  – nećemo se bojati ni promena niti izazova.

Cvetna pomoć

Roditelji nas vaspitavaju onako kako su najbolje znali i umeli. I u školi su nas učili s željom da postignemo što više u životu. Prijatelji, partneri, okolina uticali su na nas pokušavajući da nas prilagode sebi.

Tako su jedni već od detinjstva učeni da budu svesni sebe i svojih mogućnosti, da se razvijaju prema svojim afinitetima i željama. Oni su danas u skladu sami sa sobom i rade upravo ono što ih raduje.

Drugima su roditelji ulili strah od budućnosti, strah da ako ne uče nešto isplativo, ako ne rade nešto što donosi novac, čak i ako to ne vole i nisu srećni. Oni i dalje sebe vide u jednoj drugoj priči, ali nemaju hrabrosti niti podrške da se otisnu i slede svoj san.

Isto tako, neki roditelji ne mogu da se oslobode onog što su njima roditelji preneli – ne mogu da se opuste i puste dete da raste u srećnu osobu. Grize ih savest, stalno se preispituju jer i oni su zarobljeni u kavezu i nikako da sklone rešetke i krenu u pravcu svojih želja.

Za njih su cvetne esencije dobar izbor i mogu da im pomognu da shvate sebe, da otkriju svoje želje, otklone blokade i krenu na najlepši put – put ostvarenja snova.

Ako i vi sanjate, ali nemate snage ili hrabrosti da to pretočite u javu i da to bude vaš životni put, obratite se svom praktičaru cvetnih esencija.

Tekst objavljen u magazinu „Plezir“

2 Comments

  1. Sanjar sam, napopravljivi 🙂 I mnogo toga se nikada ne ostvari, ali nije ni važno, sanjam dalje.
    „Mi na poslu i ne radimo – jer ćemo raditi ono što volimo“. Ovo si tako točno rekla!

    • Misao nije moja, ali težim tom idealu. Tvoj blog mi je velika inspiracija – i ti nas vodiš ka tome da radimo sa zadovoljstvom i da imamo dobar i kvalitetan život. 🙂

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: