NERAZUMEVANJE DRUGIH KAO IZVOR NESPORAZUMA – SIGURNO STE BAREM JEDNOM SRELI NEKOG NALIK…

Kraj godine u jednom vrtiću. Vaspitačica je pozvala roditelje na završnu priredbu. Vredno su se pripremali, vežbali, i došlo je vreme da svoja postignuća i napredak prikažu roditeljima. Pošto ovo nije mala stvar, svi su se potrudili da dođu. Neki su doveli i starije ili mlađe dete. Neki su morali da nađu bebisiterke.  Neki su došli glava punih problema i samo su se na tih nekoliko trenutaka, dok su deca nastupala, uspeli da se „isključe“. A jedna grupa roditelja je došla baš opuštena, iako sve ove probleme i oni imaju, ali su došli s namerom da se u tom trenutku posvete gledanju svoje dece.

I sve je naizgled prošlo dobro

Vaspitačica je najavljivala tačku po tačku i pre svakog nastupa rekla po nešto i o malim glumcima, pevačima – pohvalila ih, objasnila koliko su postigli za prethodni period i kroz priču provukla i svoje emocije i kako se ona te godine s njima osećala.

Deca su nastupala. Bolje, lošije, ali su sve vreme gledala u publiku. Ona, čiji su roditelji neskriveno pokazivali svoju ljubav i sreću što vide svog potomka na sceni su bila opuštena i rasterećeno su nastupala ne razmišljajući da li je to savršeno. Bila su svoja i najbolja. Druga, koja su na licima svojih roditelja videla grč (ne znajući da on čak i nije namenjen njima, već onom što su ostavili ispred vrata sale za predstave) bila su zbunjena, uplašena, grešila su. Čak je jedno i briznulo u plač.

 

Na kraju priredbe vaspitačica se zahvalila deci, roditeljima i sve ih pozvala da ostanu na malom „koktelu“ – da svi zajedno popiju po sokić i pojedu domaće kolačiće. Većina je prihvatila, samo ih je nekoliko uz kratak pozdrav napustilo ranije svečanost. Ovi što su ostali, lepo su se išćaskali, dogovorili da ostanu u kontaktu i da prate i dalje napredak dece.

Jedna se mama požalila na vaspitačicu

Nakon nekoliko dana vaspitačicu je pozvala direktorica vrtića i rekla da je jedan roditelj imao  primedbu na završnu priredbu. Ona je bila iskreno šokirana – jer po njenom mišljenju, i komentaru većine prisutnih, sve je prošlo u najboljem redu i roditelji su bili veseli i deca nasmejana. Osetila je tugu, razočaranje i samo se pitala ko li se to mogao žaliti na nju kada je sve dala od sebe i sve dala toj deci, a sada joj neko ovako zabada nož u leđa.

-Pa gde sam to pogrešila?, pita je.

Direktorka joj je pročitala pismo.

Poštovana direktorice „Vesele zvončice“,

Imam potrebu da vam se obratim, mada mi to prilično teško pada. Nema potreba da mi na ovo pismo odgovorite, niti želim da se o ovome razgovaramo. Jednostavno, imam još jedno dete kod vas u vrtiću, pa ne bih želela da još jednom prolazim kroz istu situaciju.  Naime, znate da je moje starije dete pre neki dan imalo oproštajnu priredbu. Da bih mogla da dođem morala sam da pretumbam sve svoje obaveze, da zamolim komšinicu da mi  pričuva kuću i mlađe dete. A ja sa komšijama baš nemam neki odnos, tako da mi je već to bilo dovoljno za taj dan.

Onda dođem na priredbu koja je, po mom mišljenju predugo trajala. Morala sam da sedim saslušam svu drugu decu, da slušam bekrajno duge komentare vaspitačice koja je, imam utisak, više pričala o sebi i hvalila sebe, nego što je rekla nešto o deci. I na kraju kad je moje dete došlo na red, videlo se da nije dobro spremljeno za nastup. Samo me je pogledalo i zaplakalo. Kakav užasan dan. Dolazak u tišinu doma bio je najbolji deo tog dana.

Nadam se da istu neprijatnost neću doživeti i sa sledećim detetom. Čak razmišljam da sledeći put i ne dolazim na priredbu.

….

Vaspitačica reče: „Dooobro…“ i spusti glavu kao da traži nevidljivi končić na suknji. Delovala je uvređeno. „Pa vi me znate. Znate koliko smo vežbali, i koliko sam svog vremena odvojila za njih. Svi ostali roditelji su baš bili zadovoljni. I rekli su mi to. Ne, nisam ih pitala… Sami su mi rekli. Pa… pa znate da moje konsultacije s roditeljima najduže traju. Sve im detaljno kažem.

Na svim manifestacijama namenjenim deci učestvujem i svi me hvale i često dobijam priznanja za svoj rad. I, nikad mi niko ovako nešto nije rekao. Dobro, možda sam i pogrešila? Šta vi mislite?“

Direktorka, duboko uzdahnu, zasta nekoliko trenutaka, dovoljno da razmisli, ali ne predugo da druga  strana to oseti i reče  da je sve u redu. U sebi se nadajući da će se neko čudo desiti, da će se koleginica promeniti, jer bila je to jedna od njenih boljih vaspitačica. To se mora priznati. Ali, mora se priznati da nije imala nikog preterano bliskog u kolektivu. Svima je bila draga, ali su je se svi pomalo i pribojavali. Neko zbog njegog čudnog osećaja za pravdu i potrebe da sve kaže u lice. Drigo zbog toga što, ako bi ih slučajno uvukla u priču, to je moglo da traje beskrajno dugo. A treći jer je bila prilično uvredljiva – skoro koliko i egocentrična.

A roditelji su većinom voleli konsultacije s njom jer bi ih zaista temeljno svaki put izvestila o njihovoj deci. O svakom koraku, o svemu što su rekli, uradili, savetovala ih kako da to reše. Bila je preposvećena deci.

Direktorka na mukama

Bilo je teško direktorki da joj išta kaže jer bi, kad god bi pomislila da joj nešto prigovori, pomislila – pa ona živi sama, dugo je tugovala za ocem, nikad se nije udala, sve pravdajući se da je njeno prošlo. Da je nakon godina brige o roditeljima, bila njima i roditelj i dete. S majkom je imala slabiji odnos – a ona je prva i otišla.

Ostao je otac s kojim je imala dubok odnos poštovanja, možda i strahopoštovanja i mnogo je pričala o njemu. Kad drugi o detetu, ona o ocu. On je bio neko čija je pažnja za nju bila centar njenog sveta. I čiji je ona bila centar sveta. Kad je i otac umro, predložili su joj da uzme malo duži odmor, ali ona je odbila.

Brzo se vratila na posao i još više se posvetila deci. Koristila je svaku priliku kad sretne nekog od kolega da priča o sebi, o tome kako joj prolaze dani, da posavetuje, da prepriča neki recept, da… Ako bi pokušali da odu od nje, išla bi za njima, vukla ih za rukav. Ljudi su se osećali kao da ih svaki put svojom pričom satera uza zid i da nemaju kud.

A s druge strane…

S druge strane, direktorka je pre skoro tri decenije, na početku svoje karijere, boča vaspitačica mami koja se žalila. Prizvala je u sećanje slike iz tog vremena. Nije se mnogo promenila. Setila se koliko je to dete bilo posebno. Nije se igrala s drugom decom i uvek je imala jako dobro obrazloženje zašto to ne želi da čini. Bila je pametna devojčica. Kad bi u nekom trenutku poželela da se približi drugoj deci, ona su je ignorisala jer su znala da će se ona vrlo brzo vratiti u svoj svet. Devojčicina mama je često molila da pokuša nekako da je uključi u aktivnosti druge dece. Priznala je jednom vaspitačici da je i njoj čudno da kada odu na igralište njeno dete neće da učestvuje u zajedničkim igrama, ali je to pravdala time da se ona izigra u zabavištu. No, nije tome pridavala neku veću pažnju. I, eto nakon toliko godina opet su se srele – samo sada u sasvim novoj ulozi direktorke i majke. Direktorka pomisli kako se ništa za sve ove godine ništa nije promenilo, možda se čak i pogoršalo. Bilo joj je žao i deteta, i majke i vaspitačice, ali na kraju dana bilo joj je žao i sebe same.

Na kafi sa prijateljicom – praktičarkom cvetnih esencija

U takvom raspoloženju otišla je na kafu s priteljicom.

Ispričala joj je šta se tog dana desilo.

– A kako si ti?, upita je prijateljica.

-Dobro sam. Ali mislim da njima nema pomoći.

Rešenje je na dohvat ruke

-Ima, ali ne znam imaju li njih dve želje da se menjaju. Kad bi prihvatile da je deo problema u njima, bile bi na pola puta od rešenja problema. Tvoja vaspitačica je tipičan Heather. Mnogo priča, uvek ima lične primere, baš se i njoj desilo, glavna zvezda njenog života je ona sama. Ona nikad ne greši, i stalno očekuje priznanje za sve što uradi jer ona sve najbolje radi. Deluje egocentrično, ponekad čak agresivno pa je ljudi izbegavaju mada ona žudi za druženjem.  Izbegavaju je jer ume da „udavi“ svojom pričom, svojim ja pa ja…

Sa njom sigurno ne možeš da se praviš da je slušaš a da ti misli budu negde drugde. Zar ne? Vuče te za ruku, trči za tobom da ti još samo nešto kaže. Kritiku shvata lično, pa ti se često može desiti da od drugih čuješ nešto o sebi… jer se ona našla povređenom i uvređenom. Ali njene namere nisu zlonamerne. Ona samo traži ljubav i traži pažnju. Ona kroz priču samoj sebi dokazuje da je „živa“.

Priznanja su njena duševna hrana, kao i komplimenti. Ona se njima hrani kad se uveče nađe sama u svom domu. Ova esencija bi bila dobar početak da istinski zavoli sebe, da svoju suštinu ne traži izvan već u sebi, da razume druge, da počne da ih sluša, a samim tim da poboljša odnose s drugima. Tada bi i okolina drugačije gledala na nju, društveni život bi joj postao kvalitetniji i zasnovan na iskrenim odnosima. Ali, znaš, teško je objasniti ljudima da ono što oni rade nije najbolje ni za njih, a ni za druge.

… 

A ova tvoja mama, rekla bih, po tvom opisu je Water Violet. O njima sam ti već pričala. Sećaš se. (O Water Violet). Sad zamisli kad se dva takva sveta sudare. Ni jedna ni druga ne misle da greše. Tvoja Water Violet je verovatno (kao što ti je za drugo dete i napisala da će uraditi) pomislila da uopšte ne dođe. Kad je već morala čitava organizacija i situacija u kojoj ona mora da zavisi od tuđe pomoći je još pogoršalo njeno stanje i osećaj da radi nešto protiv svoje volje. Onda se priredba otegla i ona je od svega samo čula glas tvoje vaspitačice.

Nije primetila ni jednu pohvalu na račun druge dece, nije primetila ni pohvale na račun svog deteta. Samo je razmišljala – hajde, završi već jednom i to se videlo i na njenom licu. Tako je njeno dete, kad je izašlo na scenu, umesto nasmejane i podržavajuće mame, videlo samo njen očaj i pomislilo je da je to zato što ono nije nešto dobro uradilo. Pa se spetljalo, zaboravilo sve što je danima vežbalo. I počelo da plače. Grč na majčinom licu je verovatno dodatno potvrdilo detetu da nije dobro, tako da bi ovde ne samo zbog mame, već i zbog dece trebalo poraditi… 

Kako nagovoriti ljude da porade na sebi

U ovakvim slučajevima ljudi retko traže pomoć za sebe jer ne vide da u nečemu greše. Ako dođu kod praktičara, češće dođu sa nekim drugim problemom, pa se onda tretira i taj, jer terapeut nađe najbolji način da objasni zašto je dobro da porade na ovim blokadama. Ti ih ne možeš, ako sami ne potraže savet nikako poslati kod terapeuta, ali je nekad obilazni put dobar. Da im ispričaš primer sličan njihovom, da im navedeš kako je toj osobi sada lakše i kako bolje funkcioniše. 

No, ide raspust, a možda nam jesen donese neke promene… Videćemo. Može li još jedna kafa?

 

Bonus:

Da li vi možda sebe prepoznajete u nekoj od ovih esencija? Ili nekog sebi bliskog? To mogu biti i vaši partneri, komšije, deca, kolege. Možda ćete ih nakon ove priče bolje razumeti ili ćete sebi lakše objasniti neka svoja ponašanja. Ni u jednom ni u drugom slučaju nisu ovo jedine esencije koje bi išle u kombinaciju, ali su svakako dominantne. Pišite i podelite svoja iskustva sa nama! 

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: